Voleli ga ili ne, simpatisali ga ili ne, činjenica je da je Dragomir Despić Desingerica već dugo u centru pažnje, a naročito u posljednje vrijeme, i to zbog “sadržaja” svojih nastupa i načina na koji zabavlja publiku.
Činjenica je i da su klubovi tokom njegovih nastupa dupke puni, što je dokaz da ima pozamašan broj onih koji ga prate i gotive.
Naša ekipa družila se sa njim na primorju u Crnoj Gori, gdje smo jednog popodneva svjedočili njegovom blizu dvoipočasovnom kupanju, pa smo se na početku našalili na tu temu i pitali ga šta radi toliko dugo u vodi.
– Banjao sam se! Šalim se. Otišao sam malo da se okupam, da se osunčam. Ja znam da si ti tu došla, ali kako kreneš, bude fazon 56 ljudi ispred. I onda gledam, da nađem način dole da malo otplivam niže negde. Znaš li kako je to bajo? Osećam se kao migrant neki. Fazon na dušeku si i kako ideš, ljudi idu ka tebi. Samo čekaju da izađeš bajo da te pojedu. Baš je tenzično.
I onda si odlučio da ostaneš u vodi dva i po sata da ja dobijem sunčanicu? (smijeh)
– Pa ne, nemam ja pojam o vremenu. Onda sam ostao, malo se prepržio, ali nisam izgoreo. Ja gledam ovde i kad sam u Budvi kad nastupam, što više da uživam. Koliko god mogu, koliko je realno da mogu.
Kako izdržavaš, odnosno koliko je teško sada biti Dragomir Despić Desingerica?
– Pa teško je, iskreno, jer nemaš nikad privatnost. Čak i ljudi oko mene koji su navikli na to su u fazonu: “J**o takav život”. Mi se kupamo, oni dolaze do dušeka. Baš ljudi ne kapiraju da sam uzeo da ležim, da se sunčam, nego idu, doplivavaju, trče, vrište. Sedneš tu, da malo piješ sa društom, a oni samo u lice što ti ne uđu. Meni je drago da je tako, jer to znači da te ljudi vole i sve to, ali je to uzelo malo… Baš je preterano, da nemaš uopšte ni sekund da možeš da uradiš nešto za sebe. I kad idem napolje, prerušavam se. Nećemo reći kako. (smijeh) Moram, da bih otišao na miru da jedem.
Je l’ ti pomogne to kad se prerušiš?
– Da. Prvo mi je bila paranoja, prvi put kad uđem među ljude. Uđem među 10-15 ljudi, vidi se fakultet neki, ne znam ni ja šta je. Znaš, to je taj uzrast, ono i mene već hvata… I oni prođu. Ja gledam samo da se ne okrenu, i prođu ljudi. Niko ne obrati pažnju, baš antipatično izgledam, i onda slikam selfije, radim šta hoću. Znaš koliko je jak fuel.
Niko te ne prepozna?
– Da, uđeš u restoran, nema nikakvih privilegija. “Ne znam da li imamo mesta”, ovi ne veruju, vrište. (smijeh) Nekako baš se osetim drugačije, skroz rasterećeno. Ne, a baš sam ružan, do te granice da me ne gledaš. Ljudi to, kad pričaš, kapiraju kao “Znaš to je sve bomba”, jeste sve to lepo, kad te ljudi vole ali imaš neke granice gde postaješ malo psihički… već nisi normalan. Imam journey da negde ostanem sam, ne zato što će meni nešto da se desi, već su ljudi mnogo navalentni.
Dolaziš do anksioznog stanja?
– Da, i devojke su baš… Ja sam fin, ali se desi nekada, dođe ti, vuče te, ljubi u usta, plače, drhti. Jezivo je. I onda mi je ovo neki interval privatnosti.
Nisi očekivao ovo, kad si krenuo da se baviš pjevanjem?
– Ne znam da li jesam ili nisam. Ja to radim, da ide do nečeg, ne znam ni gde je vrh tog posla, ali idem pun fuel i dok radim, ja radim pun fuel. Bio sam u fazonu “ma šta, opušteno”, ali nisam očekivao da može da ti to promeni malo psihu, da upadneš u neke depresije, neka stanja…
Je l’ si potražio pomoć psihoterapeuta?
– Ma kakva pomoć, ja sam najjači psihoterapeut. Šta će on da mi kaže? Da zna nešto, bio bi tamo negde, ne bi meni pričao. Ja znam mnogo sebe da kalkulišem. Nisam ni neprijatan, uvek sam ful i kad sam najtužniji i kad najveći downside imam, uvek sam tremendous. A možda mi ne prija to, možda hoću da se roknem. Na primer danas, bio sam baš nervozan, imao sam nekih problema, i unhappy dođem, sednem tu i svi zevaju na toj plaži, prilaze… A ti nervozan ko ris, nije mi do života, ali takav je posao. I ko ga radi kako treba biće strpljiv i ispoštovaće one koji cene tvoj rad, jer ti ljudi ga cene. Koliko god to bilo naporno, takvi su zato što te vole.
Da li si očekivao da će tvoje kolege u toj meri da komentarišu svaki tvoj korak? Kad kažem kolege, mislim manje iz tvoje branše, koliko sam shvatila? Zašto je to tako?
– Loše stvari tog posla su, na primer, zato što ljudi dođu iz nekog blata, uzmu neku lovu i onda tu krene, “belo”, žene, ceo fazon, razumeš? I ono što nikad nisu osetili za ceo život. Ja sam to pregrmeo, tako da meni to ništa nije strano. Ja sam sigurno najprizemniji, nisam se ništa promenio. A komentarisanje, to je normalno, sve znam. Prvo, muziku sam krenuo da radim, da me ne bi voleli ljudi, mene to radi, daje mi goriva, meni je to ceo fuel, ispunjava me da radim više i da budem jači, da još više dokazujem stvari. I onda je prešlo u to da te ljudi i previše vole i idealizuju tvoj lik, bez obzira na muziku. Meni prilaze stariji ljudi koji možda i ne slušaju to pa idealizuju tebe kao ličnost. Neko ko se bavi pevanjemx struže tamo 3-4 sata, svaka čast, ja skidam kapu za to, troši svoje grlo i onda dođe baja koji pravi sam muziku, sam je svoj gazda, sam sebe pita, ima svoj lejbl i to urodi podom, prvi je na trendingu, i znam da to para i da trese kavez. Mnogi ljudi su to pljuvali, osuđivali, ali im ne zameram. Prošle godine sam bio nešto što se tek pojavilo i što treba da bude prihvaćeno, a oni te osporavaju da ne bi moglo da bude. A to publika prihvata, ne pita se niko od bilo kojih naših kolega i opet znam da će doći na to kad budeš toliko uspešan ili uspešniji od njih, da će opet gledati i da možda budu deo nekog poznanstva ili da budu dobri. Ja znam mnogo ljudi koji su danas mnogo dobri sa mnom, a znam šta su sve pričali pre toga, možda oni ni ne znaju.
Većina ljudi se pita njih gdje je restrict tvom nastupu?
– Znaš da ne znam ni ja, majke mi. Ja se pitam prvi.
Unhappy smo došli već dotle, da ti ližu noge… Evo Seka Aleksić se nedavno zapitala šta je sljedeće?
– (Smijeh) Ma svašta rade. Ljudi se to pitaju već dve godine, svaki mesec, šta je sledeće, da, samo još ovo, šta je sledeće…
Aludirala je na neke druge stvari. Evo ja tebe pitam, postoji li restrict?
– Ali to pitaju, ja znam od prošle godine još koliko je izvođača kao, bilo je nešto ono šta je Pistać, pa kao da, šta će posle toga? A šta će posle ovo, a šta će posle, a šta će, a šta će, a šta… I svaki mesec nešto, i onda na kraju prestanu i da pitaju zato što prihvate da je to tako, razumeš? I onda možeš samo kad nešto stvorim i izbacim da uđeš da pogledaš šta je to još… Veruj mi da ja ne znam sam. Ja to uopšte ne radim planirano, ništa. Radim dosta kalkulisano ono što se tiče izbacivanja, celih tih projekata i to, ali što se tiče nekog kao nastupa, ili mog plana i programa nekog. Kao šta ću ja na bini da uradim, ja to nikad ne radim. Ja ništa što na bini sam uradio nikad nisam isplanirao. Mnogo stvari tu kamera nije zabeležila, koje ono, ja neću ni da spominjem, razumeš? Eto, na primer tu nogu, da to kamera tada nije zabeležila i da nije tako da se to lizalo. Tamo, brate, kapiraš…
Da li je to najluđe što si uradio?
– Pa ne, mnogo stvari ima tu, tu se mnogo stvari dešavalo koje kamera ni ne uhvati. I onda, kapiraš, to što nešto kamera uhvati… Razumeš, nešto bude, kapiraš, izađe, eto, tako, izađe, ispliva. A ima mnogo stvari tu, mnogo su… Ne znam, ti ljudi, bajo kao… Mislim, dobro, ja tako, ja radim to tako, ja drugačije ne znam, mene ta muzika radi tako na… videćeš večeras.
Na agresiju?
– Pa nije agresija, to je način na koji ja ispoljavam to, izražavam se preko te muzike. Ja bio tužan ili kakav god, ili umoran ili bilo šta, ja kad čujem tu muziku… Ljudi su u fazonu, kad se vratim, ono te gazde klubova, brate, budem ono otkinut se i ne mogu, zevam i se ovako ključam, spavam, majke mi u beku. I samo me ovaj budi kao, aj, idemo, ja izlećem pun fuel, aaaa. Znaš, vraćam se, mene ta muzika tako radi i ono ne veruju da nisam, kao malo pre spavao.
Bauljaš i ćarlijaš?
– Tamo u bekstejdžu. Tako da ja to tako znam da radim i da me pitaš šta je sledeće, ja ne mogu da ti kažem zato što, ja ne znam. Ja i za Music Week, ja sam bio u fazonu, šta ja da radim? Šta da radim, ja tamo, razumeš?
I onda, evo ga kovčeg, da.
– Ja sam bre Music Week organizovao bajo deset dana pred Music Week, sve ono, znači što je baš nemoguće i sa scenom, sa Jovanom, brate, i sa svim, znači stvarno ono. Ne znam, to je mnogo stvari moralo da se napravi. Celu autobusku stanicu smo pravili, kovčeg smo pravili i ono, ideš po telefon, bajo, tražiš onu govornicu. To moraju ljudi da donesu, da sklope tamo, to je teško, bajo, znaš koliko ima to kila, razumeš? Ja sam to deset dana, pesmu sam radio dva dana pred izlazak. Znači dva dana nisam spavao radio do šest ujutru, onda idem na probu u 12. Uveče mi izlazi pesma kapiraš, znači. To je sve ono, ajde kad sam se posvetio tome, ajde, unhappy to da uradim, bap, bap, bap i ja to uradim tako. I opet nije to bilo sve bomba, ali opet nije bilo savršeno koliko ja hoću. Jer je to competition gde imaš dosta izvođača nekih i ti unhappy ne možeš da se posvetiš samo jednom izvođaču. I ja unhappy s Lightmanom tamo pričam, gde ću, šta ću, u kom trenutku. To može kad je tvoj lično koncert, pa se ljudi posvete tebi, ali opet je bilo bomba, da, mislim, po tuđim komentarima, ne po mojim, normalno.
Jedan od najkomentarisanijih nastupa na Music Week-u. E unhappy, takođe ono što si priredio publici, tačnije sebi i tim komentatorima, jeste i dolazak tvoje kćerke na Music Week, jer su se mnogi pitali, dobro, da li bi on svoje dijete odveo na svoj nastup i da li je to bio odgovor na to pitanje?
– Pa ne. Ja sam hteo Dunju da vodim znaš kad već na nastup i ono na splavu kad nastupam, bukvalno sam hteo da je vodim. Moja čerka je, kad bi videli i kako priča i sve to, moja ćerka je kao da ima pet ipo godina, a ima tri. Baš je i napredna i sve i lepo je vaspitana i mi je lepo usmeravamo, i sve to stoji. Okej, ovo sve, ceo fuel. Ali, isto tako, kapiram da je to opet kao moja ćerka i nema svako možda bajo dete da može sutra kad odraste da kaže da sam tri godine bila gledala tatu na Music Weeku, kapiraš? Ili da je bila na tako nekom dešavanju, razumeš i da ti ostane zabeleženo tako nešto. Jer sve to, neke stvari kad pogledaš za godinu dana, kad pogledaš pre godinu dana neke snimke pa ti budu… Znaš ti šta će to biti? Ne znam, ja sam hteo da ona to vidi, da vidi. Ona zna čime se tata bavi i sve to, kapiraš, ali nekako sam ja hteo da vidi. Ona nije sklanjala pogled, znači bila je hipnotisana tom binom i svim tim, znaš, ona zna sve pesme pre nego što ti izađu, i to. Tako da ona, ona baš voli to, igra, ima sve ono, gleda one, ne znam, ove, te dečije bajo, ove što igraju i to je koreografija, znaš, sve igra. Ona je baš što se toga tiče, ono, biće kako treba. A ja sam hteo da joj priuštim to, da ona to može. Imala je ono, kupili smo joj one slušalice, znaš, i to, znaš, da ne može da ošteti sluh i tako sve to, ali sam baš hteo da bude deo toga, kapiraš, deo nastupa.
I šta je rekla tati posijle nastupa?
– Pa nisam je ja video posle nastupa, jer sam imao, ono, kasapljenje, ono, intervjui, znaš, idu gore, pa da, je*i ga, posao, znaš i nemam unhappy ja vremena tu da nešto se tu mnogo. Tako da je nisam video, ona je otišla na spavanje. Ali video sam je pre toga i, ono, baš mi je bilo nekako…
Dala ti je energiju?
– Pa, brate, ske*ao sam se više nego što sam, znaš. Zato što ja retko, kad, ja sam non cease na putu zbog toga što radim i onda nekako kad sam je video tu, među svim tim ljudima, gde nisam navikao da je vidim, ide ona trči, znaš, ono, dođi ti da plačeš i tako to.
E unhappy ono, neke kolege…
– Vodi bre ovo dete odavde da mi ne u*ere nastup, vodi je odavde da je ne gledam (smeh).
Neke kolege su i prihvatile to što radiš. Recimo, vidjeli smo Baneta Bojanića da pjeva tvoju pjesmu “Bauljam i ćarlijam” u svom maniru i napravio je miks sa svojom pjesmom. Čini mi se, “Samo pijan mogu da prebolim’. Je l’ si čuo to?
– Da da, znam. Jesam, jesam.
I kako si reagovao? Je l’ si se iznenadio?
– Pa evo, hoćeš iskreno da ti kažem. Moju muziku, neku, recimo i “Tuckavac”, “Mercedes” i tako te neke stvari, već ljudi prave kavere, te kafanske kavere. I to pevaju, znači imaš kod mog prijatelja Fićija dole u sokačetu Oni imaju ceo repertoar narodni, sa instrumentima mojih pesama dole. Razumeš? I čak mi je dečko tražio prava na kaver. Stvarno, pare mi ne trebaju, ako njemu to znači nek roka. Ali ima dobar to odziv i dobar je to fuel. I unhappy, ja ovu pesmu, ja sam ovu pesmu napravio pre sedam meseci, u svojoj glavi. Dok je nisam realizovao i tekst i sve. Ja sam pravio pesmu koja bukvalno može da bude i rejv i kafana, i steel. Prave unhappy neke kavere sa električnom gitarom, prave kavere kao on što je uradio (Bane Bojanić prim.aut.), prave kavere na, mislim. E pa Barbara me zvala. Barbara me zove. Čekaj bre da vidim je l’ imam to. Barbara me zove. Jedan posto imam baterije, brate, to je mi jedino. Barbara me zove, ne znam, tri ujutru. Ja reko, šta, brate, oće, luda okay'o struja. Vidiš “Bauljam i ćarlijam”. Vidiš, u kafani, brate. Da, ona otišla random, ne znam šta, kaže: “Da bathroom da se osfuljao i ti i ova pesma”. (smeh). Kaže “Pevaju cigani i tamburaši, strašno šta si uradio, svaka ti čast.” Razumeš, ušla random u kafanu, ono, “Bauljam i ćarlijam” (smeh). Kapiraš, i ono ulazi random, znaš, tako da ja sam i tu pesmu stvarno pravio da bude onako nekako toliko univerzalna da može, a opet da je specifična, da nekako tu, da ulazi u uši.
Je l’ se nisi iznenadio kad si Baneta čuo?
– Ne, ja sam čekao da vidim, baje, ko će…
Jer to je baš bilo čudno, to je klasičan narodnjak…
– Ma da, ali videćeš večeras, ajde unhappy radimo intervju. Videćeš ti večeras, ja sam tu pesmu kad sam radio, ja sam bio u fazonu, bukvalno, nekako sam, ja volim ono stari “Južni vetar”, ono Sinana, Mileta, ne znam, Draganu, koje sve bio ono. Ceca nije bila tamo, Ceca je za sebe. Nikada. Da, da, Ceca je za sebe. Ja gledam samo da ne bude da sam zaboravio. Ali sve te, pa čak i ona, znaš one stare koncerte, gde bajo nemaš ti tu, nego ono, dolaze ono, u onim kariranim košuljama, baje, stavljaju ono, babe, rade ovako, kapiraš? I to mene radi, meni je to tako dobar fuel, brate mili, kapiraš? Ja sam bio u fazonu, ja hoću da napravim pesmu, bajo, kao iz tog doba nešto, ali da je moderno, kapiraš? Da kad ti kada kreneš, kad čuješ prvi ton, da bukvalno bude ono i onako ruke ljudi. Da ti vodiš, bajo, tu masu. I videćeš večeras, bajo, kako to radi posao.
(Telegraf.rs)