Volim svog muža najviše na svijetu, svi ostali segmenti u braku su nam super, ali ubija me činjenica da je užasno puno vezan za svoje roditelje i da njemu telefon zvoni po 6-7x dnevno, da se viđaju više puta sedmično.
živimo u istom gradu i veoma blizu, sasvim razumijem da ih treba paziti, vidjeti, čuti se sa njima, ali jednostavno imam osjećaj da moj muž nije spreman da bude muž, nego samo nečiji sin. Bojim se da li će ikada odrasti i biti sposoban postaviti zdrave granice..