Vlasnik restorana u jednom gradu imao je vrlo jasno pravilo u vezi plaćanja u svom restoranu, zabranjeno je bilo davati bilo šta na veresiju, međutim čovjek sa otrcanom garderobom i sijedom kosom je svaki dan jeo u ovom restoranu ne plaćajući ništa, a imao je čak i piće. Jednom je jedan gost naglas pročitao ono što je pisalo na tabli restorana: “Platite odmah poslije jela, ne dajemo veresiju”, pa je upitao konobaricu:
“Zahtjevate da platim odmah posle ručka, ali zašto vidim da taj čovek svakodnevno uzima gotov ručak, a da ništa ne plaća, i još pritom dobije sok?”
“Pozvaću vlasnika, pa će Vam on objasniti”, odgovorila je konobarica.
“Dobar dan gospodine, kako vam mogu pomoći?”, rekao je vlasnik.
“Želim da znam zašto se pravilo koje ste istakli “Plati odmah posle jela” ne odnosi na ovog čoveka koji ovdje jede svaki dan, ne plaćajući ništa, jel je on vaš rođak?”
“Razumijem, vaše pitanje. Zašto? Sad ću vam objasniti izuzetak ovog mog pravila. Kad sam pokrenuo ovaj restoran, niko nije vjerovao u mene, a čovjek za kojeg kažete da je ovdje, vrlo star beskućnik, uvijek je prolazio pored mene i poželio mi dobre stvari, čak mi je jednom ispričao priču o svom životu, i time me dodatno motivisao.”
“Jednog dana sam mu obećao da će, kad budem razvio svoj posao u restoranu, on biti jedini koji će jesti, a da neće morati ništa da plati. Ovo pravilo koje sam uspostavio njemu je u čast, izuzetak takav kakav jeste ima važnost u mom životu i sa samim početkom mog rada.”
“Razumijem, ali nepošteno je kršiti pravila, zar ne? Neki od vaših gostiju se mogu uznemiriti”, rekao je mladić zbunjeno.
“Svako ko se uznemiri mojom izuzetkom može da se postavi na njegovo mjesto i ako želi svakodnevno da dođe kao beskućnik na besplatni obrok (zamijeniti trenutne uloge i živeti kao beskućnik) i svi će imati besplatnu hranu, obećavam.”
Mladić je zaćutao i izvinio se.
Poruka:
Ponekad posmatramo šta drugi dobijaju, ne stavljajući se na njihovo mjesto. Želimo ono što drugi postižu, ne razmišljajući kako je to taj drugi postigao.