“Podigla sam pogled sa sušilice za veš i pogledala u svog muža koji je bio u kuhinji. Gledala sam kako seče luk i papriku pripremajući ručak za sljedeći dan. Čizme su mu i dalje stajale u hodniku ostavljene poslije duge radne nedelje. On sjecka i pravi kockice, a ja sklapam veš i sortiram ga. Zajedno držimo ovu kuću u pokretu.
Neko vrijeme sam zurila u njegov potiljak, dok je veš i dalje stajao mokar u mojim rukama. Razmišljala sam kako ponekad on kuha, a ja kosim travu. Ponekad je on sa djecom dok ja spavam. Ponekad vozim ja, a ponekad on. Ponekad ja radim, a on odmara. Mislim da ne postoji način da se radno opterećenje ravnomerno podijeli, samo znam kada mi postane preteško da mi moj suprug uvijek pritekne u pomoć.
I to je sve što je zaista važno, zar ne? Nema razloga za mjerenje ili evidenciju poslova.
Ove večeri on kuha dok ja sklapam veš, a teret u mojim rukama je malo lakši”.
BONUS:
Odbijao sam ponude za posao, jer sam hteo da se poštedim loših iskustava. Znao sam firme, jer su moje kolege šetkale od jedne do druge. Znao sam i sve mane i probleme. Posle dve godine sam našao dobar posao, ali nikad neću zaboraviti pakao kroz koji sam prošao sa roditeljima zato što nisam hteo da radim bilo gde. Ni dan danas ne mogu da im oprostim sve uvrede koje su mi u tom periodu upućene.
Imao sam devojku. Španjolku. Posle par meseci veze je počela da priča o deci, kreirala mi u glavi sliku. To sam i ja počeo da želim. Uživali smo u životu. Plesali smo. Išli po Evropi. Kao u filmu. Došla je korona. Bili smo u kući dugo. Njoj nisu produžili ugovor. Dobila je posao u Španiji. Ostavila me u Nemačkoj. Raskinuli smo tada. Pa se pomirili. Pa raskinuli. Pa se pomirili. Odem ja u Španiju, zaprosim je. Kaže ne. Vratim se, blokiram je svuda. Sem na mailu. Za dan, ne izdržim, pošaljem mail, otvorim dušu. Kaže – nadji posao u Španiji i biće sve u redu. Nađem. Sad se spremam da odem na par nedelja tamo da provedemo zajedno – da bi mi rekla – sad sam pričala sa majkom i sestrom, ne želim da dođeš. Sada smo se blokirali svuda i konačno je gotovo. Imam svoj život nazad.
Kada smo kupovali stan, birali smo i lokaciju i cenu. Naišli smo na prodaju stana u ulici gde je, tada kao student, živeo moj bivši dečko sa sestrom i cimerkom, a redovan gost sam bila i ja. Nije mi ni na pamet palo da se prodaje baš taj stan. Stan koji u meni budi najlepše mladalačke trenutke tokom studiranja, koji ima dušu… retko mesto koje me je činilo srećnom. Ta terasa i zalazak sunca, učenje i mukice oko učenja, jedva čekanje da se završi ispit pa da se prošeta jer dosta je gledanja sunčanih dana kroz prozor… Ma predivne uspomene. Kupili smo ga, ali moj muž ne zna za ovo. Ne planiram ni da mu kažem. I da se razumemo, ne patim niti me isto vezuje za bivšeg. Imamo divan brak i prelepo se osećam. Ali jedno znam, od prvog trenutka je mojoj duši taj stan nekako legao i evo biće do kraja života…