“Bio sam na pijaci. U povratku sam odlučio da svratim do moje babe koja živi sama.
Nakon što sam izašao iz pijace, vidio sam jednu staru ženu koja ima oko 80 godina, sjedi i prodaje 3 buketa cvijeća.
A te bukete je nabrala na nekoj livadi i došla da zaradi koji dinar za sebe. Prišao sam joj i pitao koliko košta, rekla mi je 100 dinara, bez razmišljanja sam joj dao 200 i odnio taj isti buket mojoj baki.
Ljudi moji, to meni nije značilo ništa, tih 200 dinara što sam dao za taj buket, ali osjećaj koji je mene ispunio, i osmijesi te starice koju ni ne poznajem i moje babe nakon što sam joj dao buket uvijek će mi ostati u sjećanju. Život čine sitnice.”
Izvor: Ispovesti.com
BONUS
Sinoć se vraćam iz izlaska sama i prolazim pored neke grupice momaka (mlađih) koji pričaju i smeju se među sobom, i kad sam već odmakla učini mi se da je jedan dobacio: “Vidi ovu debelu”. Imam 10ak kg viška, imala sam još više, ali sam u procesu mršavljenja, za koje je potrebno neko vreme. Mada, da imam i 50 kg viška mislim da je izuzetno nekulturno i da niko nema pravo da vređa drugu osobu. Potpuno se slažem da je nezdravo biti debeo, ali nemojte biti takva stoka od ljudi. Jako se loše osećam danas zbog toga iako mislim da su ti momci (tj. momak) suštinski neodgojeni kreteni, i samopouzdanje koje sam dobila nakon što sam krenula da mršavim mi je prilično poljuljano. Znam da je taj lik hteo da baci neku foru u društvu i da je klincima uglavnom svaka devojka koja nije mršavica odmah debela krmača, ali molim vas da malo razmislite koliko vaše reči mogu da povrede drugu osobu, bilo da je debela, mršava, visoka, niska ili bilo šta drugo.
Bio sam prosac u braku, zaista prosio sam za sve, za ljubav, za pažnju, za lepu reč, za mir, za tišinu, za odnos, za zagrljaj, mladi smo se uzeli i skoro 5 godina sam živeo tako, molio, davao i robovao. Sve dok nisam upoznao nju, ta energija, harizma, pažnja, očarala me je. Bivsa žena nije verovala da i ovaj rob može da digne glas, samo sam podneo tužbu, nije imalo puno šta da se deli, većina imovine je od mojih, nemamo dece pa ne moram ništa ni plaćati. Postupak još traje, ja nikad srećniji, a onda bivša moli i ogovara, neka je. Moji roditelji iako sam bio jasan, na početku su bili protiv (šta će ljudi reći) ali kada su videli koliko sam srećan i živahan, podržali me u odluci. Novoj devojci ne mogu zahvaliti za to što je opet pronašla u meni čoveka i spasla robovlasništva i vlasnika robova, koji sad tek shvata šta sam joj značio, kada sebi mora da plati stan itd. Našla posao u prodavnici, nema više mene i mog novca, grofica više i nije tako arogantna. Hvala ti Stefana što si me spasila!
Pre mnogo godina imao sam rak. Operisan sam i lečenje je trajalo mesecima, oporavak više od godinu dana. Od tada je prošlo dvadeset godina. Neke posledice su ostale – imam velik ožiljak, ne mogu da imam decu. Ali psihički nisam dozvolio da me to definiše na bilo koji način. Kad sam se potpuno oporavio počeo sam da se bavim planinarenjem, počeo sam da trčim i sada trčim i maratone. Stekao sam licencu planinskog vodiča, i vodio sam ture u zemlji i inostranstvu. I niko od ljudi s kojima trčim i koje vodim na akcije ne znaju koliko mi je vremena i truda trebalo da postanem to što sam danas. Ne želim to da krijem, ali ne želim ni da me ljudi gledaju kroz tu prizmu. Jer kad ljudi kažu da je neko pobedio rak, sve drugo obično postane nebitno, i tada me niko ne bi gledao kao dobrog (ili lošeg) vodiča i maratonca, nego kao vodiča i maratonca koji je pobedio rak. A ti epiteti retko kada idu bez gomile sažaljenja… Zato verovatno niko osim mojih najbližih to neće nikad saznati.