“Bila sam sama kod kuće kada sam čula korake iz spavaće sobe mojih roditelja. Otišla sam da provjerim. Nije bilo nikoga, ali sam primijetila da je mamina telefonska slušalica (bile su to osamdesete) ležala na podu, iako inače stoji na njenom noćnom ormariću. Podigla sam je i vratila na mjesto. Čim sam to učinila, telefon je zazvonio. Kada sam se javila, glas me pitao: ‘Šta nije u redu?’ Odmah sam prepoznala glas svog oca i pitala ga zašto to pita. Objasnio je da je ranije zvao, neposredno prije nego što sam stigla kući, i da se neko javio na telefon, ali nije ništa rekao. Prekinuo je vezu i pokušao ponovo da nazove, ali je dobio sign tek nakon što sam vratila slušalicu na mjesto.”
“Nikada nisam uspjela objasniti šta se zapravo dogodilo. Definitivno sam čula korake, ali nije bilo nikoga u sobi kada sam provjerila. Niko nije prošao pored mene, a prozori su bili netaknuti. Soba mojih roditelja bila je toliko pretrpana da niko veći od bebe nije mogao da se sakrije ispod kreveta ili u ormaru. Nakon tog dana, mama nikada više nije zatekla telefon van mjesta.”