“Danas kad sam došao kući ugledao sam na frižideru poruku moje 7-godišnje kćerkice na kojoj je pisalo:
Molim te nemoj piti više, brinem se za tvoje zdravlje.
Mislio sam da neće ni skontati ako uzmem jedno pivo, pa sam otvorio frižider, a na limenci je bio zalijepljen papirić:
Znači, ipak ćeš piti?”
.——————
BONUS
Čitam ovdje kako je dosta ljudi protiv otvaranja ugostiteljskih objekata. Sjećam se situacije dok sam još bila u srednjoj školi. Mama radila za 600km, tata radio ali nije primio ni marke godinu dana, a brat sestra i ja u srednjoj školi. Jednu večer nakon što nam je mama dala novce za užinu (za školu) otvorim njen novčanik i vidim samo 2km unutra, a ona to treba podijeliti na nju i na tatu. Uzela sam svoje novce za užinu i stavila u njen novčanik. Ne mogu vam opisati kako mi je teško bilo. Zato hoću reći, svi zaslužuju raditi, džabe je biti i zdrav ako nemaš od čega živjeti. Imajte razumijevanja i oni trebaju novce kao svi mi. Mi smo sada financijski stabilni ali me duša boli kada vidim koliko su ljudi sebični. I da, država ne pomaže svima, neki tu pomoć nikad vidjeli nisu.
Napunila sam 30 godina. Moje nekadašnje mlado, mršavo telo dobilo je svoje obline. Čak imam i bore smejalice oko očiju i sviđa mi se kako mi stoje. Lice mi se uobličilo i jednostavno nikad lepša nisam bila sebi. Smirenija, imam ideju. Udvarače imam, ali svi kulturni i ne uznemiravaju. Ne jurim više nemoguće, imam karakter i samopouzdanje, miran san. Garderoba nikad bolja i kvalitetnija u ormaru za sve prilike, poklone uvek lepe i upakovane nosim. Od svakog mogu nešto zanimljivo da čujem, jer smo svi ostvareni i prožeti iskustvom. Nekadašnje lude noći do jutra zamenile su se mirnim večerama i dobrom muzikom. Napokon vidim svoj pravac, i svesna sam sebe. Vreme ide lagano jer umem da gustiram svaki trenutak kao vino. Baš je lepo biti zreo!
Topla čokolada, dobra knjiga, mekano ćebe, novogodišnje lampice i sneg koji lagano pada – meni lično idealan zimski dan.
Upravo sam doživela da me je komšija prijavio zbog uznemiravanja tokom kućnog reda. Imala sam online prezentaciju za fakultet i morala sam da pričam malo glasnije nekih pola sata, zbog same prirode predavanja i svega ostalog, pošto nismo uživo. Ja stvarno ne verujem…
Živim u Francuskoj i mnogo mi se dopada što ovde retko ko obraća pažnju na ženino telo i odeću. Na primer od kad sam se preselila ovde nijednom grudnjak nisam obukla kad idem napolje i nikad nisam došla u neprijatnu situaciju. Šta više, većina žena retko kad nosi grudnjak ovde. Nikada mi niko nije dobacivao kad nosim šorceve i suknje. Ukoliko te neki ludak napadne, zna se šta sledi – zatvor, a ne ”pa možda ga je privukla njena odeća”. Kad čujem priče drugarica sa Balkana, a i kad se setim svojih iskustava, bude mi muka. Obučem šorc, a svaki drugi se okreće i bulji, neki matorci redovno i dobacuju. Ukoliko imaš veće grudi ne smeš da nosiš usku odeću jer je ”nekulturno”. Ako voliš dublji dekolte ili kraće suknje onda si ku*va koja želi pažnju. A kap koja je prelila čašu su bili komentari od pre par godina na vest jedne devojčice koja je bila sil*vana koji su glasili ”šta je očekivala kad je nosila takvu suknju”. Hvala Bogu pa sam otišla…
Gadim se svih domaćih filmova, iako me mnogi zbog toga optužuju da nemam ukusa. Ne razumem kako niko drugi ne misli da svi glumci deluju izvestačeno, pretenciozno i drveno. Na primer, svi su opsednuti Sekom Sablić, a gde god da sam je video ona samo urla i krešti i beči se, da bi posle svi rekli da je to velika glumica, Nikola Kojo uvek glumi istu osobu i nikad ne pokazuje da ume da varira, Dragan Mićanović uvek zvuči kao da polaže prijemni pred komisijom, itd. Mislim da ljudi vole te filmove samo zbog nostalgije i zato što su naši. Naravno, niko živ neće da diskutuje o tome, citiraju neke debilizme od replika samo zato što su pamtljive i samo me otpišu jer “ne znam šta valja”. Strašno me nervira koliko smo detinjasti po pitanju svega “našeg”.