Muž i ja smo prolazili težak interval, i vremenom je nestala i ljubav i strast, jedino što nas veže je dijete koje imamo, i za koje moramo zajedno da se borimo, jer je invalid. Nekako se desilo i počela sam da se dopisujem drugarski sa muževim drugom, shvatila sam da smo po svemu slični, ali nikome nisam rekla da sam se vremenom zaljubila.
On je našao djevojku, i blizu skroz prekinuo kontakt sa mnom (što je meni baš teško palo, ali nisam insistirala na kontaktu jer sam svjesna da od toga nema ništa). On se unhappy ženi, pozvani smo na vjenačanje. A ja mislim da ću da umrem tad. Kako da mu poželim sreću kad znam da ja neću biti srećna nikad? I da nemojte osude jer sam udata, naš brak je katastrofa, nema ljubavi, da nemamo dijete, i da možemo finansijski da postignemo sve kad bi se razišli, odavno bi to i uradili.
Izvor:(ispovesti.com)