SUPRUGA MI SE U SUZAMA JAVILA I NAPISALA DA ĆE MOJU MAJKU PRIJAVITI POLICIJI: Kad mi je poslala sliku iz dječije sobe VRISNUO SAM OD ŠOKA, NIJE VALJDA MOJA MAJKA OVO URADILA?
BONUS:
Raskinula sam sa dečkom prije godinu dana. Bili smo skupa u vezi 6 godina, ali sam znala u srcu da to nije bilo to. Na papiru smo bili odlični jedno za drugo, i uvijek je bio dobar prema meni, ali jednostavno sam htjela veću, strasniju ljubav od toga. I tako sam prekinula vezu, što je njemu i meni jako teško palo, jer smo ipak proveli dugi niz godina skupa i voljeli smo se. Nakon prekida, nisam se nikako mogla otvoriti drugoj osobi kao što sam njemu. Ali evo jučer izlazim iz zgrade gdje mi je praksa i kolega mi prišao i sramežljivo pitao ako bi voljela da izađemo na piće. Nemamo se na društvenim mrežama, i samo me ispratio ispred zgrade i pitao. Tako lijepo i staromodno, ma pristala sam samo iz razloga što mi je to sve bilo tako simpatično. I evo izašli na piće u dobi pandemije, upoznali se malo bolje, baš sam uživala, i toliko sam sretna kao da mi je 15 godina, a ne 26. Ljudi, ne znam kako će ovo sve završiti, ali napokon imam nekakvu nadu za budućnost nakon teškog prekida.
Sjedne si nasuprot mene u vlaku, pa mi bulji u vlasište jer vidi da sam polućelava i onda me još svako malo ružno pogleda dok me ogovara na mobitel sa kolegicom. Kako vas nije samo stid. Nitko da me zagrli ili pita što mi je ili kako se ja osjećam. Svi samo tračaju i znaju osudivati ružno pogledom. Imajte razumijevanja sa nama koji nemamo kose.
Zamešala glet. Odradila smenu (online profesor jezika). Izgletovala delove zida koji su bili za doradu. Okupala se, namačkala, uvukla u saten. Pije mi se vino, imam samo jednu bocu, na pampur. Nemam vadićep. Uzimam šraf, šrafciger I klešta, vadim pampur. Pijem vino I završavam online kurs jer eto ne želim da podučavam doveka. Prevlacim još jedan sloj gleta, kačim veš, ležem da spavam I pišem ovo. 78 nivoa dame. Kud se nisam udala pre 10 godina, ostala neambiciozna, neobrazovana ali s mužem, pa da radi pola ovoga.
Zaljubio sam se u studentkinju. Predajem joj predmet koji je interesuje i tražim joj za nijansu više nego drugima. Primetila je, ali ne buni se. Da se razumemo, mogla bi da mi kaže, da joj smeta. Fantastična je, voli to što uči i uvek ima želju da zna još više. Želim sve najbolje za nju, i makar što se tiče mog dela, guraću je da nauči sve što znam i sam. Isplatiće joj se.
Imam 22 godine i nije ništa kako sam zamislila da će biti. Napustila sam fakultet. Počela sam da radim jedan posao plata je prosečna. Želim da dignem kredit uskoro, kupim plac u nekom zabačenom selu. Pokupujem živinu, stoku posadim sebi hranu. Živim van sistema, van gradske buke, bez stresa, bez ograničenja… Želim tako da provedem ostatak svog života. Kad spomenem nekoj osobi da je baš ovo moj san gledaju me kao da sam sa marsa pala. Za mene je to život u prirodi, bez gradske jurnjave i buke. Ceo život jurnjava za novcem plaćanjem stana nikad se naraditi i nadavati para. Ne želim takav život.
Ispred moje zgrade policija često pravi ”levak” za kontrolu vozila jer je zgrada tako pozicionirana da ima pregled na ulicu, ali da se lako može sakriti vozilo. Sprat iznad mene živi deda Janko, bivši policijski general, stari Titov kadar i pošten čovek koji u svojoj 92. godini izuzetno razborito razmišlja. Kada ih upazi sa terase obavezno izađe i krene da ih psuje, da im ke*a što ne zaustavljaju ”besna kola”, da im soli pamet kako u njegovo vreme nije bilo privilegovanih i da je on lično pisao kazne bahatim sinovima političkih funkcionera, kako su režimske pudlice i da je njegovo vreme on bi sve to uza zid. Jednom je bila neka patrola koja ga ne poznaje i priveli su ga, kada su ga vratili pitam ga ”Deda Janko, šta uradi?” A on mi kaže ”Ta dva balavca više neće ovde patrolirati. Da vidiš samo kako im igraju guz*ce od straha kada me vide u stanici. I dalje sam strah i trepet iako sam skoro 40 godina u penziji.”
Želim da podelim sa vama kako sam spasila svoj brak, možda nekome pomogne. Imala sam ružnu naviku da se svađam za svaku sitnicu i da istresam nervozu na muža. Onda sam uvela sebi pravilo da ćutim 24h. Znači ako mi nešto zasmeta, zadržim to za sebe 24h i ako mi smeta i naredni dan, mirno porazgovaram sa mužem o tome. Ako zaboravim do sutra šta mi je smetalo, znači da nije ni bilo vredno pomena.