Mama je danima u krevetu. Rekla da je bolesna, da je bole ”bubrezi”, kao ima problema s tim.
Danas, dolazim ranije sa faksa, čujem sa ulaza kako se tata i mama svađaju.
Ne mogu izbit njene riječi iz glave: Danima lažem djecu da me bole bubrezi, ne mogu im reć u lice da me njihov tata natjerao na silu da abortiram dijete, jer ne želi više od dvoje djece i da ne želi dječiji plač u ovim godinama.
Sve je to govorila kroz plač i jecaj. On joj je prijetio da ako kaže, da će je napolje istjerat i da će ostat bez ičeg. Uhvatila sam se za srce, nešto me zaboljelo i polako, sam sišla niz stepenice i izašla iz kuće. Jedva sam došla do glavne ceste.
Nije mi dobro nikako, ne znam šta da mislim o tom čovjeku koji mi je ”otac”, ne mogu da izbijem iz glave mamin plač, njene riječi. Ako brat sazna, ubit će ga, ionako su u lošim odnosima zbog oca. Užasno mi je teško, užasno.