“Jednom sam pitao starijeg muškarca kako je to biti star i znati da je veći dio tvog života iza tebe. Rekao mi je da je on cijeli život u istoj životnoj dobi. Rekao mi je da glas u njegovoj glavi nikada nije pravio razliku u godinama. Oduvijek je to bio isti dječak. Sin njegove majke. Uvijek se pitao kada će da odraste i postane starac. Rekao je da je gledao kako njegovo tijelo stari, ali osoba u kojoj se nalazi nikada se nije umarala. Nikada nije ostarila. Nikada se nije promijenio.
Sljedeći put kad sretnete stariju osobu, prije nego što joj se obratite znajte da je još uvijek dijete, baš kao što ste i vi dijete, a djeci će uvijek trebati ljubav, pažnja i svrha”.
BONUS
Ceo život ne mogu da verujem kako se moji nisu potrudili da nešto steknu u životu, a daleko od toga da nisu mogli. Kuća nema fasadu, izolaciju, većina prostorija nije završena. Nameštaj i uređaji stari preko 30 godina. Dvorište nije ograđeno, izgledamo kao sirotinjski kvart. Moji oboje radili u državnoj firmi, imamo dosta placeva, šuma i u suštini imanja koje oni nikad nisu hteli da prodaju iako bukvalno nikakvu korist nemamo od njih. Uz to 2 puta su dobijali 6 na lotou dok smo sestra i ja bile male. Kao rezultat svega živimo u kući koja samo što se ne raspadne, sestra i ja smo trpele gladne da završimo fakultete. I godinama smo im slale novac da se sve to malo sredi jer nas je sramota. I na kraju pošto sam dobila otkaz, vratila sam se kući i saznala da računi nisu mesecima plaćeni, frižider je prazan, a uz to oboje rade i ja sam im slala novac. Zašto ovakvi ljudi imaju decu? I na šta oni uopšte troše novac ja to ne mogu da shvatim!
Volim što mu se i posle 5 godina zajedničkog života radujem svakog dana kada treba da dođe sa posla, što sam srećna kad pomislim da ćemo i večeras otići zajedno na spavanje. Volim što sam mirna pored njega, što se ne pitam da li je to to. Volim što možemo biti razdvojeni i po mesec dana, i možemo jedno bez drugog. Volim što je celokupna jedna osoba za sebe. Što znam da može bez mene, a opet bira da bude sa mnom. Volim što zna kako da me voli, a da ne poželim da pobegnem.
Neću nikad razumeti svoju ženu, sa drugaricama, kumom i ostalim ženskim svetom se čuje pa svakodnevno, stalno neki razgovori, poruke, dele recepte, iskustva, piju kafe, a posle ih ogovara najsočnije, svašta mi priča o njima, i vidno ih mrzi, prezire i šta sve ne. A meni je već muka kad krene da mi priča o njima. Čak je ogovarala i sopstvenu majku. Ovo je toliko toksično da mi se stomak steže kad krene da mi priča o nekoj poznanici. Meni kad neko ne prija ja lepo prekinem taj odnos i gotovo, imam par prijatelja, više mi i ne treba.
Korona je odlično pokazala koliko se običan narod (koji slova nije pročitao o medicini iz stručne literature) miješa i pametuje u to zanimanje. Svi sve znaju bolje od doktora i srodnih zanimanja. Najobrazovaniji svjetski naučnici ne mogu ništa reći sa sigurnošću, ali prosječni balkanac sve zna i sve mu je jasno. Diskutuju o respiratorima, misle da je to novi lijek, a ne znaju da se koristi sto godina svakodnevno u bolnicama. Htjela sam upisati medicinu, ali više ne želim. Ne znam kako doktori imaju strpljenja svaki dan slušati neznalice kako im se miješaju u posao. Mislim da se ni u jednu struku toliko ne petljaju, skidam im kapu.