Djevojka mi radi u restoranu brze hrane i nikada vikendom nije slobodna. Jedne subote smo se sakupili kod mene kući i htjeli da poručimo picu. Nisam ja pozvao nego moj drug.
Da bi se našalili on joj je preko telefona ubacivao komplimente kako ima lijepu boju glasa, kako se lijepo smijje, kako bi volio da je upozna uživo…
Pica je stigla, mi nastavili druženje i odjednom mom drugu na telefon stiže poruka sa njenog broja da ne bi bilo loše da se vide.
Presjelo mi je i druženje i pica u sekundi odmah sam počeo da razmišljam o raskidu.”
BONUS
Muka mi je više od siromaštva. Otkad znam za sebe moji nemaju. I jedva se krpi kraj sa krajem, nema za drva, hranu, toplu odeću, a kamoli letovanje i sav taj “luksuz”. Baš zbog toga učim i želim sutra da postanem svoj čovek, da uvek imam dovoljno. Ali više je neizdrživo, pogotovo što iz svoje pozicije ne mogu mnogo toga da promenim, a ne želim da i narednih godina za svaku sitnicu čujem reč “nema”.
Sinoć se vraćam iz izlaska sama i prolazim pored neke grupice momaka (mlađih) koji pričaju i smeju se među sobom, i kad sam već odmakla učini mi se da je jedan dobacio: “Vidi ovu debelu”. Imam 10ak kg viška, imala sam još više, ali sam u procesu mršavljenja, za koje je potrebno neko vreme. Mada, da imam i 50 kg viška mislim da je izuzetno nekulturno i da niko nema pravo da vređa drugu osobu. Potpuno se slažem da je nezdravo biti debeo, ali nemojte biti takva stoka od ljudi. Jako se loše osećam danas zbog toga iako mislim da su ti momci (tj. momak) suštinski neodgojeni kreteni, i samopouzdanje koje sam dobila nakon što sam krenula da mršavim mi je prilično poljuljano. Znam da je taj lik hteo da baci neku foru u društvu i da je klincima uglavnom svaka devojka koja nije mršavica odmah debela krmača, ali molim vas da malo razmislite koliko vaše reči mogu da povrede drugu osobu, bilo da je debela, mršava, visoka, niska ili bilo šta drugo.
Bio sam prosac u braku, zaista prosio sam za sve, za ljubav, za pažnju, za lepu reč, za mir, za tišinu, za odnos, za zagrljaj, mladi smo se uzeli i skoro 5 godina sam živeo tako, molio, davao i robovao. Sve dok nisam upoznao nju, ta energija, harizma, pažnja, očarala me je. Bivsa žena nije verovala da i ovaj rob može da digne glas, samo sam podneo tužbu, nije imalo puno šta da se deli, većina imovine je od mojih, nemamo dece pa ne moram ništa ni plaćati. Postupak još traje, ja nikad srećniji, a onda bivša moli i ogovara, neka je. Moji roditelji iako sam bio jasan, na početku su bili protiv (šta će ljudi reći) ali kada su videli koliko sam srećan i živahan, podržali me u odluci. Novoj devojci ne mogu zahvaliti za to što je opet pronašla u meni čoveka i spasla robovlasništva i vlasnika robova, koji sad tek shvata šta sam joj značio, kada sebi mora da plati stan itd. Našla posao u prodavnici, nema više mene i mog novca, grofica više i nije tako arogantna. Hvala ti Stefana što si me spasila!